Кажу да нову годину треба дочекати радећи оно што највише волиш. Можда баш из истог разлога, група од 45 људи, тог четвртка 31.12.2015. кренула је на пут у непознато, у новогодишњу винску авантуру изненађења.

Не знам за вас, али ја некако нисам фан тих новогодишњих весеља. Углавном због тога што ме тај последњи дан у години до те мере измори да увече више нисам ни за какав провод. Управо из тог разлога, нека од најлепших путовања у животу везана су баш за тај датум. Побегнем лепо на време из града и вратим се кад фрка мало мине. Тако је било и ове године… Стижем лагано на договорено место поласка, вукући за собом кофер који је већ пуно тога видео и размишљам како је освануо диван сунчани дан, баш као створен за путовања. После три недеље магле, ово сунце је заиста више него пријатно. Компасов аутобус је већ ту а убрзо стиже и остатак новосадске екипе. Сви весели и насмејани. Смештамо се и крећемо према Београду, да комплетирамо друштво. Пут нас даље води на југ и сви се добро забављамо погађајући нашу главну дестинацију. Пре тога, па ипак смо на винској тури… На искључењу за Пожаревац напуштамо аутопут, возимо се још петнаестак минута и опа, паркирамо се тачно пред ноге једног правог винског Шарца са чијих леђа Краљевић Марко лично надгледа винограде, али и целу Шумадију. Погађате, стигли смо у Деспотику, младу винарију која нас је прошле године све обрадовала првом бербом феноменалне Мораве, вином новостворене сорте која је одушевила не само српску винску публику, него и чувену Јанцис Робинсон па је захваљујући тој чињеници то српско вино међу првима представљено на њеном сајту, те оцењено врло високом оценом.

Са овом винаријом дефинитивно никад нема грешке. Сјајна архитектура, фантастичан лого, музеј виноградарства, одличан избор сортимента и феноменална вина. О гостопримству да не причам! Приликом сваке посете пронађем нешто ново што ме потпуно одушеви, па ни овога пута није било другачије.деспотика За разлику од мене, сви остали су овде први пут. Деле моје одушевљење и хвале избор прве винарије. Уживају у обиласку, али и сјајним винима. Тешко је, али кренути се мора.

Враћамо се на аутопут. Мрак је и напетост по питању места у које смо кренули расте. Вожња није дуго трајала али смо сви изгубили осећај за простор и време. У једном тренутку, из мрака излазимо на осветљени део пута и кружни ток у чијем центру је велики православни крст. Јасно је, стигли смо у Крагујевац, прву престоницу модерне Србије! Историјски гледано, читав низ институција по први пут у историји основан је баш у овом граду: прве новине, први театар, прва гимназија, први суд, прва апотека, музеј, библиотека… Период стагнације наступио је пресељењем престонице у Београд 1841. године, а велике недаће задесиле су га и током ИИ светског рата, али и последњих година XX века. Ипак, вођени оном светлијом страном овог несвакидашње пријатног града, за смештај смо одабрали један од најстаријих хотела у Србији. Смештен у пешачкој зони и самом срцу града, Хотел Зеленгора изграђен је давне 1884. године и иако потпуно реновиран и модеран, верно осликава дух давних времена. Следи смештај, распакивање, кратак одмор и паника! Да ли ће ми музика ноћас разбити мозак, питам се док захваљујући старим дебелим зидовима једва чујем звукове музичке пробе у сали ресторана? Обожавам музику свих жанрова и не могу да поднесем кад је неко скрнави. Осим тога, у организацији овог путовања, то је једини сегмент над којим немам контролу. Била сам препуштена хотелској организацији и нади да им је укус бар приближан мом. Већ је време да кренем. Полако силазим низ степенице и ослушкујем звуке. Предивни баритон милује ми уши. Јасно ми је, бринула сам без потребе, биће ово предивно вече. Оркестар браће Радовић, свира све жанрове, а Жарко Данчуо, Драган Стојнић, Звонко Богдан, Тозовац, Цуне и други великани наше народне и староградске музике, у Милошу имају достојног наследника. Вечера, добро друштво, љубазно особље, поноћ, честитања, одлично вино… уморна сам, спава ми се али музика још свира па ми се не иде. Ипак, разум побеђује. Сутра је нови дан…

Први јануар Нове 2016. године, освануо је прохладан, али предивно осунчан. Пут нас данас води у срце Шумадије, у Тополу. Излазећи из града, поново пролазимо поред крста 18 метара високог, с распоном од 11 метара, постављеним на овом месту, где многи пролазе и где могу да се прекрсте и Богу помоле да их на том путу благослови. На постољу, с једне стране грб града Крагујевца, а с друге, икона Св. Ђорђа. Оног истог коме је Краљ Петар И посветио цркву, маузолеј и задужбину на Опленцу. Ипак, како и приличи, прво обилазимо Карађорђев град, имање на коме је Карађорђе подигао утврђење и цркву. Сјајан водич, причом нас води кроз тежак период у историји Србије и приближава нам лик и дело Ђорђа Петровића, зачетника лозе Карађорђевића, првог српског вожда од кога су чак и Турци стрепели. На улазу, поред бисте Карађорђа налази се и његов лични топ на коме недостаје десна ручка, а коју је лично Краљ Петар И скинуо и наложио да се од ње израде све крунидбене инсигније, укључујући и круну којом је крунисан, те на тај начин ставио до знања да своју владавину жели да повеже са својим дедом Карађорђем. Краљ Петар И остао је упамћен као најскромнији владар Србије, али и зачетник првог озбиљног успона виноградарства и винарства овог краја, у коме се вино производило још у доба Римљана.

Отворено огњиште и топла атмосфера освојили су нас на прву. Стигли смо таман пред залазак сунца, тек толико да запазимо величанствен поглед који се пружа на Венчац и околину. Топлина ватре из огњишта и пријатан амбијент опустили су нас за час. Уживали смо у доживљајима освежавајућег совињон блана, лепршавог росеа, очаравајућег мерлоа и снажног каберне совињона који су посве адекватно испраћени аутентичним залогајима по којима је овај ресторан познат, а који заиста никога никада не оставе равнодушним.тарпос Ресторан и винарија, онако у мраку, окружени виноградима, на одласку увек некако делују нестварно. Ово је једно од оних места на која се лако долази, али тешко одлази. Тешка срца, опростисмо се од домаћина и кренусмо пут Крагујевца. У хотелу су нас дочекали с осмехом и питањима о томе како смо провели дан. Шумадијску гостољубивост заиста никада не треба доводити у питање. Мало одмора и време за себе, па реприза дочека у оближњем ресторану. У Зеленгори свира исти бенд и сви смо одушевљени атмосфером која влада па вече ипак завршавамо у лобију хотела уз по још једну чашу вина и још мало музике.

Свиће и други дан Нове године. Баш као и претходно, и ово јутро почиње мало касније. Лагано паковање, доручак па… ко далеко станује могао би да крене. Поздрављамо се и крећемо пут својих кућа уз још једно мало винско задржавање. Не можемо се вратити с новогодишње винске авантуре без да смо наздравили једним од најбољих српских пенушаваца и посетили Винарију Александровић. И овде нас дочекују с осмехом добродошлице, пенушавцем и најбољим жељама за Нову 2016. Следи обилазак подрума, представљање винарије и наравно дегустација крај камина. Ушушкани у топлину и гостољубивост самог амбијента, у нама полако расте свест о скором растанку. Још по нека здравица, комплимент, шопинг и поздрављамо се. Удобни Компасов аутобус лагано се креће у правцу аутопута што нам дозвољава да још мало уживамо у питомини шумадијских крајолика. Обриси велеграда разбијају чаролију па свако граби своју искрицу и заробљава је дубоко у сећању са жељом да траје, бар до наредне мале винске авантуре.

Извор: http://www.zeneivino.com/kolumne/vinske-staze/novogodisnja-vinska-avantura-2/