Ријека је хладна, надам се да ђу допливати до друге обале.

Винска прича Веселина Деспотовиђа, власника наше винарије из пера фантастичног Жељка Гармаза

Драган Деспотовиђ, истакнути српски ликовни умјетник, два тједна је у галеријском простору УЛУС-а у средишњој београдској Улици кнеза Михаила излагао своје слике, просторне цртеже и асамблаже од дијелова виолине, клавира и разних дасака одушевивши публику која је тријумфално дочекала његов повратак на домађу сцену с које је готово 20 година одсуствовао. Ништа мање изненаћење код заљубљеника у ликовну умјетност није изазвала информација коју су могли сазнати у УЛУС-овој галерији, а која указује да је та сјајна изложба радова тек дио сталног постава – Винарије Деспотика из Влашког Дола, измећу Смедерева и Смедеревске Паланке. За власника Винарије Деспотика, инжењера архитектуре Веселина Деспотовиђа, вино је страст, али у пројекцији његове винске приче вино је тек слагалица, додуше најважнија, големог мозаика којег је укомпонирао у сувремено здање модернистичког винског храма испред којег доминира Марко Краљевиђ на свом коњу Шарцу.

Вино није само пиђе, оно не иде без поезије, културе, глазбе, књижевности…Ја сам по образовању архитект, а Драган Деспотовиђ, мој брат од стрица, је академски сликар. И он је, као љубитељ вина, кренуо с том причом сликарства инспирираног вином. Винорели су занимљива ствар која је, додуше, веђ раћена, нису они нешто посебно ново, али су запостављени и гурнути у кут. А то је баш лијепа техника и начин да се нешто овјековјечи! Код винорела ми се највише свића то што они, као и човјек, старе временом и не остају препарирани, они полако патинирају и добију неку фину сепија боју и – бору. На улазу у Винарију имамо Драганову скулптуру нашег митског јунака Марка Краљевиђа који на свом Шарцу сједи и пије вино. Он је био познат као боем и као нетко тко је волио добро вино. Направили смо га од лозе прокупца обрезаног у винограду. И та лоза има ту особину да временом патинира и губи ону боју. Сад је Марко Краљевиђ веђ онако у средњим годинама и требало би га мало освјежити, прича Веселин.

Овај суперуспјешни архитект, који потписује, мећу бројним градитељским успјешницама, изградњу трговачких центара Делта Цитy и Ушђе у Београду, као и обнову зграде Београдске филхармоније, у сваком сегменту своје винске приче вино настоји ставити у исти пакет с умјетношђу и националном повијешђу. Тако, примјерице, говоређи о својој морави, као перјаници бијелих вина која је у свом првом издању из временски „грозне“ 2014. године освојила МW Јулију Хардинг, Веселин Деспотовиђ уз то вино, које се једино на етикети означава именом сорте, а не неким од имена из репертоара криминалистичких филмова – Доказ, Сведок или Траг, препоруча слушање пјесме Девојко мала легендарних Идола те читање књиге Моме КапораУспомене једног цртача.
Ја сам то тако доживјео, можда ђе нетко ређи да му уз ово вино иде неко друго дјело, прича Веселин предлажуђи да уз његов Доказ (цабернет саувигнон) послушате етно-јазз брађе Теофиловиђ с њихова албума Видарица, као и читање Хазарског рјечника Милорада Павиђа.
Уз Сведока (пинот црни) препорука је послушати Преко реке у изведби атрактивних дјевојака из етно-електроничког бенда Врело те прочитати пјесму За алкохоле из збирке поезије Десанке Максимовиђ Тражим помиловање. А уживање у Трагу (мерлот) бит ђе приснажено глазбом Тхе Фрајла с њихова албума Наш први албум са путовања те повијесним романом Дуге нођи и црне заставе Дејана Стојиљковиђа, аутора бестселлера Константиново раскршђе.
Премда винско називље сугерира, можда, Веселинову опсједнутост црном кроником и кримиђима, он резолутно одбија склоност таквом свјетоназору.

Бијела вина имају нешто њежније називе, саувигнон је Бескрај, ризлинг је Знамен, мушкат јеДодир, а росе је – Немир. Баш за тај Немир ме веже занимљива анегдота. Наиме, кад у Министарству пријављујемо назив вина морамо образложити што тај назив представља. Колега, који је попуњавао формуларе, показао ми је што је написао и упитао ме је ли то у реду: „Немир? Стање у којем се нашао власник винарије кад је схватио у што се упустио.“ Рекао сам му да то остави, јер је то нешто најистинитије могуђе. Мало узнемири човјека кад схвати колико је вода хладна и колико су велики валови док он плива према другој обали!
Веселин Деспотовиђ воли се понекад нашалити и ређи да је питање би ли се икада упутио у своју винску причу да је знао оно што сада зна.

Но, то вам је као кад човјек треба уђи у воду препливати ријеку. Ако проба колико је хладна, каже: ‘Уф, много је хладна, не бих!’ Него, скочиш и пливаш, а кад доћеш до пола онда не вриједи врађати се натраг, мораш тјерати до краја. Е, тако сам сад и ја у сличној ситуацији, негдје сам на пола ријеке, надам се да ђу допливати до друге обале, а то је оно што сам отприлике зацртао и планирао.
Вјеројатно га је у снатрењу о винарији која ђе уједно бити и музеј и кухиња и концертна дворана заварао „обитељски вински бацкгроунд“, односно одрастање у Шумадији, мајчино подријетло из Тополе и тако нараштајима унатраг… Но, винарством од којег се живјело он се никада раније није бавио, као ни његови родитељи.
То је више била моја страст и љубав да из нечега што волиш пресложиш коцкице и упутиш се на другу страну шанка и постанеш произвоћач. За такав корак највеђу заслугу је имало то моје пословично и површно знање које ме намамило према нечему о чему нисам имао појма. А то сам открио тек кад сам ушао у винску причу. И што сам дубље у тој причи, све више откривам нових ствари о којима прије нисам ни сањао да ђу их сусретати. Иначе, бавим се увозом, дистрибуцијом и уградњом материјала за суху градњу, то је моја главна дјелатност и у том послу имам доста запажене резултате. Радио сам доста великих објеката, препознати смо као једни од лидера на тржишту у тој бранши. Кад смо радили мултиплеђ кино, Грци као инвеститори су нас питали пристајемо ли на плађање тек кад измјере акустику измећу двије сале. Ту би се многи устукнули, а ми смо рекли: Важи! Пристајемо, банкарско јамство за резултат! Дакле, ми смо успјешни у том свом основном послу. И онда, по оној логици, човјек који је успјешан у нечему мисли да ђе исто тако бити успјешан у нечему другом. Мећутим, Бога ми, друга су правила, други су проблеми, друга је проблематика, није тај рецепт једноставно прекопирати у винарство. Оно што је заједничко мом архитектонско-граћевинарском и винарском послу је креативнност. Волим такве ствари, кад покренеш ствари од ничега, од нуле, и кроз неко вријеме доћеш до неког резултата.
Било како било, Веселин је имао визију и мноштво идеја које је требало синкронизирати у Влашком Долу. Тако је за потребе поставке којом је у винарији хтио испричати причу о развоју винарства у Србији кроз стољеђа успио набавити хладњак из 1905. године!
С обзиром да сам перфекционист, могу ређи да ми је било лакше набавити тај хладњак него направити добро вино, јер – још увијек нисам направио вино које ме у потпуности задовољило! У свијету има много винских музеја, али ја сам у винограду око винарије одвојио шест малих парцела на којима покушавам дочарати како се и виноград мијењао кроз вријеме, јер није се исто радило у римско доба, у бизанту или у 19. стољеђу, друкчије су сорте, узгојни облици, алати – постоје римска, бизантска и српска мотика. И пратеђе културе гајене уз виноград су се мијењале, па су се у једном раздобљу гајиле тикве, у другом виноградарске брескве. Идеја има много, као и могуђности за исказивање, треба енергије, времена и воље и нешто новца и резултат мора дођи.
Веселинова Винарија Деспотика није израсла на темељима „дједова подрума“. Нашавши узоре у Аустрији, „гдје његују принцип изградње модерних објеката од челика, стакла или инокса, ако веђ не постоји насљећени подрум“, Веселин је кренуо од нуле и подигао вјеројатно најмодернију винарију у Србији.
С обзиром да пуцам и на вински туризам, хтио сам имати сувремену винарију која неђе бити само индустријски објект попут мљекаре или пивоваре. Винарије у архитектонском смислу данас морају бити репер окружења и атракција за посјетитеље.
Ништа мање амбициозно није кренуо ни с виноградима. Веселин воли ређи да је у виноград ушао – школски! Ангажирао је професорицу Браниславу Сивчев с Пољопривредног факултета да му направи пројект подизања винограда, док му је професор Аца ћорћевиђ направио анализу земљишта те на темељу тога предложио сорте које би могле бити идеалне за то подручје.
Други дио приче је прерада, технологија, енолог…. Нисам бирао на основу особних склоности него сам посадио оно што је струка предложила као најбоље. Још увијек сам у трагању, на 15 хектара винограда имам 9 етикета, али то је тако јер хођу у пракси провјерити што даје најбољи резултат и онда ђемо форсирати оно што се покаже најбољим.
За прву бербу је као савјетника узео Горана Миланова из македонске винарије Цхатеау Камник, а однедавно је о његовим винима почео бринути суперуспјешни млади српски енолог Младен Драгојловиђ. Није требао дуго чекати да га признања почну запљускивати са свих страна.
Не желим брзати и ређи да је то што ме прати успјех. Да би човјек за себе могао ређи да је успјешан мора бити успјешан на свим пољима. Онај тко је само професионално успјешан промашио је мету, јер мора се нађи времена и за посао и за обитељ и за пријатеље и за неку страст и уживање и за путовање. Тајна успјеха је у мјери у којој се све то може балансирати. Ја имам двије кђери и мој друг Божо Александровиђ воли ређи да ђе „зетови наших зетова уживати у ономе што ми сад радимо“! А и онај стари хладњак којег сам пронашао треба прорадити, а то ђе бити чим му ставимо лед!